Priča o tome šta se dogodilo sa pravom Pokahontas
Pokahontas je ime koje je većini ljudi poznato. Međutim, njena priča se razlikuje od one koju mislimo da je istinita. Nije sve bilo ružičasto i romantično kako je prikazano u filmu i pisanju istraživača Džona Smita. Umesto toga, ova Indijanka se suočila sa mnogim teškoćama u 21 godini svog života. Evo ko je tačno bila Pokahontas i šta joj se dogodilo.
Svi smo čuli za lepu Indijanku Pokahontas, uglavnom zahvaljujući istoimenom Diznijevom filmu iz 1995. godine. Živahni animirani film pretvorio je Indijanku u jednu od najpopularnijih Diznijevih princeza svih vremena. Iako je film doneo radost svima, prava priča o prelepoj Pokahontas je mnogo mračnija i tragičnija nego što je prikazano u filmu.
Pokahontas je rođena 1596. godine u plemenu Pohtani, ali nije rođena sa imenom Pokahontas. Roditelji su joj prvobitno dali ime Amonut, a Pokahontas je bio njen nadimak, koji je delila sa majkom, a koji znači „razigrana“.
Prema kulturi američkih starosedelaca, kako deca odrastaju, trebalo bi da dobiju novo ime. Ovo ime je trebalo da odražava osobine ličnosti koje dete pokazuje. Pokahontasino novo ime bilo je Matoka. Ime, na njenom maternjem jeziku, značilo je „cvet između dva potoka“. Ime je bilo referenca na Pokahontasinu lepotu, koja je rasla.
Roditelji mlade devojčice bili su žena po imenu Pokahontas i čovek po imenu Vahunsenaka, koji je bio poglavica Povhatan. Poglavica je nadgledao više drugih plemena i bio je poglavica približno 25.000 ljudi. Čak je imao i 30 poglavica nižeg ranga koji su radili pod njim. Iako se mnogo toga zna o istorijskim knjigama njenog oca, samo nekoliko stvari se zna o njenoj majci.
U Povhatanskom kulturi, uobičajena dužnost poglavice bila je da ima više žena. Kad god bi žena zatrudnela, morala je da se vrati u svoje prvobitno pleme Povhatan i sačeka do porođaja. Dete bi se vratilo poglavici tek kada bi bilo dovoljno snažno. Nakon toga, dete bi živelo sa ocem i polubratom/sestrom, dok bi majka imala slobodu da se uda za bilo kog drugog muškarca. Pokahontasina majka nikada nije zaista opisana nakon rođenja ćerke. Jedino što se zna je da je bila razigrana, baš kao i njena ćerka.
Prema Smitovim prepričavanjima avantura, Pokahontas je bila odgovorna za spasavanje njegovog života, ali to nije bio slučaj. Prema engleskom istraživaču, zarobio ga je čovek po imenu Opečankanou, koji ga je proveo kroz svako selo Pohtana. Ova predstava se završila u selu gde je Pokahontasin otac bio poglavica, gde je odlučeno da se Smitov život oduzme. Ali Pokahontas je intervenisala i spasila ga. U stvarnosti, to se nije dogodilo.
Kada su istoričari dublje zaronili u priče o Džonu Smitu, ispostavilo se da je dosta preterivao. Njegovi opisi Njujorka bili su preterani, a ljudi su potpuno odbacili njegovu tvrdnju da je video sirene.
Slično tome, istoričari su izjavili da američka indijanska Pokahontas nije imala pravu motivaciju da spase Džona Smita, jer je bila samo dete kada se sve ovo dogodilo. Ove priče su smatrane načinom da Džon Smit proda više knjiga.
Uprkos čuvenoj ljubavnoj priči između Pokahontas i Džona Smita, kako je ispričana u Diznijevom filmu, to nije istinita priča. U stvarnosti, Pokahontas je imala samo oko 9 do 11 godina, dok je Džon Smit imao 27 godina.
Ne samo da veza nije bila iskrena, već ni Džon Smit nije bio dobar. Njegova fikcionalizovana dobrota bila je način da Džon proda svoje knjige, ali istina je bila nešto sasvim drugo.
Džon Smit nije ni na koji način bio romantično povezan sa Pokahontas. U stvari, bio je terorističko prisustvo u selu. Često je provaljivao u kuće ljudi i pokušavao da im uzme sve zalihe dok na kraju ne bi bio uhvaćen.
Ali ubrzo se pleme Povhatan suočilo sa problemima zbog napada Španaca, a Pokahontasin otac i poglavica Vahunsenaka morao je da se udruži sa Smitom, čineći ga poglavicom belaca.
Kao i mnoge druge devojke iz Povatana, Pokahontas je znala mnogo životnih veština. Od devojčica se očekivalo da preuzmu brigu o kući do svoje 13. godine. Znale su kako da sade povrće, odere životinje i prepoznaju različite biljke u šumi.
Pokahontas je verovatno znala kako da izgradi kuću, kuva fantastične obroke, čisti, odgaja decu i sakuplja vodu. Žene su bile odgovorne za skoro sve osim za lov i odbranu sela.
Jedna stvar koju je film Pokahontas iz 1995. godine tačno shvatio jeste da je verovatno imala mastilo na telu. U filmu, Diznijeva princeza je imala jednu tetovažu na ruci, ali Pokahontas je najverovatnije u stvarnosti imala više tetovaža po celom telu.
To je zato što su žene visokog ranga imale tetovaže na licu, a status Pokahontas kao ćerke poglavice činio ju je visokorangiranom ženom. Iako nijedna ilustracija ne prikazuje da ima ikakve tetovaže, moguće je i da je napustila svoje selo bez ikakvog mastila.
Pouhatanska tradicija je navodila da kada napune 14 godina, devojke imaju ceremoniju odrastanja koja označava njihovu promenu iz devojčice u ženu. To je uključivalo i izbor novog imena. Mlada tinejdžerka je izabrala ime Pokahontas za sebe, jer je verovala da joj to ime zaista odgovara. Ubrzo nakon toga, udala se za čoveka po imenu Kokom.
Kokom je bio član plemena i brat poglavice obližnjeg sela po imenu Džapasav. Nakon što su se venčali, preselili su se u selo na čijem je čelu bio Džapasav i bili su blagosloveni devojčicom. Selo se nalazilo blizu Džejmstauna, u kome je živelo mnogo engleskih doseljenika.
Kukom se takođe pojavio u Diznijevom filmu, iako je njegov lik prikazan kao strog i stoički čovek koji Pokahontas nije zanimao.
Usred svega ovoga, tenzije između plemena Pohatan i engleskih doseljenika počele su prilično snažno da se pojačavaju. Sve se to dogodilo zbog sloboda koje su engleski muškarci uzimali sa ženama iz plemena.
Tenzije su dostigle vrhunac tokom leta kada su žene Pohatan šetale gole da bi se rashladile. Englezi, nenaviknuti na takve prizore, počeli su da koriste situaciju. Ubrzo su žene Pohatan počele da upiru prstom u krivce, a muškarci u plemenu bili su spremni za osvetu.
Pokahontas, koja je bila zauzeta srećnim životom mlade majke, postala je nesvesni pion u svađi. Engleski doseljenici su znali da su plemenski muškarci spremni da ratuju protiv njih zbog njihovih zločina.
Radi bezbednosti, kapetan Semjuel Argal je smislio plan da otme Pokahontas. Mlada devojčica, koja je bila slaba nakon porođaja, nije mogla dobro da se brani i oteta je kao prinuda.
Kolonisti Džejmstauna su jasno stavili do znanja poglavici Džapasavu svoju strategiju odmazde u slučaju da napadne. Pokahontasin život je trebalo da bude oduzet ako neko pokuša da natera koloniste da plate za njihove zločine.
Možda je bila mlada, ali nije bila budala. Pokahontas je znala šta mora da uradi i sa hrabrošću i odlučnošću predala je svoju novorođenu ćerku seoskim ženama radi bezbednosti. Ubrzo je bila zaključana na dnu kapetanovog broda kao zarobljenica.
Pokahontasin zet je verovao da je otmica samo privremena i da će biti puštena čim se problem reši. Poglavica Džapasav je mislio da će čast sprečiti doseljenike da povrede mladu majku. Da bi sprečio da Pokahontas bude povređena, odlučio je da ne pošalje ljude da je spasu.
Ali njen muž Kokom je bio odlučan da spase svoju ženu, međutim zarobljen je u svom pokušaju. Mlada žena je morala da gleda tragičan kraj svog muža pred sobom.
Pokahontas nije samo morala da gleda tragičan kraj svog muža, već je morala da se odrekne i svog deteta i bila je zaključana na brodu. Što se duže zatočenje odugovlačilo, jadna devojka je postajala sve tmurnija.
Na kraju je prestala da jede ili da reaguje na svoje otmičare. Zabrinuti, Englezi su doveli njenu sestru da je oživi i ponovo je natera da jede. Pokahontas im je bila potrebna da jede jer im je bila adut u pregovorima.
Pokahontasina poseta sestri iznela je istinu o njenom užasnom tretmanu u prvi plan. Obavestila je sestru o napadu koji je pretrpela od strane muškaraca.
Doseljenici su je čak naveli da poveruje da je njen otac i njeno pleme više ne vole, zbog čega nije bilo spasavanja. Njena sestra je uverila Pokahontas da je svi mnogo vole i da joj nedostaje. Ponovo je zatrudnela dok je još bila u zatočeništvu.
Pokahontas je bila primorana da se odrekne svog indijanskog identiteta i da promeni ime u Rebeka. Sveštenik koji je obavljao Pokahontinu versku ceremoniju rekao joj je da će biti mnogo srećnija u Engleskoj i ohrabrio je da ode tamo.
Njeno preobraćenje je takođe olakšalo engleske doseljenike jer su verovali da ona nije civilizovana žena. Sada bi Pokahontas živela po istim pravilima kao i svaka druga bela osoba u to vreme.
Pokahontasin otac, umoran od čekanja, konačno je odlučio da krene u spasilačku misiju za svoju ćerku 1614. godine. Spasavanje je bilo izazovno, jer je mnogo vojnika poginulo u bici. Nakon mnogo borbi, Pokahontas je bilo dozvoljeno da razgovara sa svojim ocem, ali ono što je rekla potreslo ga je do srži. Prema pričama, mlada devojka je odbila da se vrati sa njim i umesto toga je želela da otputuje u Englesku.
Činjenica da je Pokahontas odbila da se vrati kući izazvala je veliki šok kod svih, ali istoričari imaju mnogo objašnjenja za to. Prvo, samo je želela da skloni doseljenike od svojih prijatelja i porodice i odlučila je da je to najbolji put.
Takođe se teoretski pretpostavljalo da je patila od Stokholmskog sindroma. Konačno, jedna teorija sugeriše da ona zapravo nije rekla ništa slično, ali to je samo nešto što priča navodi.
Pokahontasino zarobljeništvo pružilo je doseljenicima Džejmstauna izvesnu meru bezbednosti, ali su ipak želeli da reše probleme sa plemenom Pouhatan. Izgradili su odlične odnose sa Englezima jer su se bavili poljoprivredom i slali proizvode u Englesku.
Narod Engleske je želeo da se domorocima pruži mir i poštovanje, pa je doneta odluka. Pokahontas, njen novi sin Tomas i njena sestra otplovili su u Englesku sa doseljenicima kao dokaz odličnog odnosa sa plemenom.
Pošto je Pokahontas dovedena u Englesku kao dokaz, više nije držana kao zarobljenica. Doseljenici su želeli da je predstave društvu, pa su smislili određene promene koje je trebalo napraviti. To je uključivalo i učenje engleskog jezika kako bi mogla da komunicira. Inteligentna devojka je brzo savladala novi jezik i mogla je tečno da razgovara sa ljudima u svom novom domu.
Englezi su bili prilično iznenađeni Pokahontas. Pošto nikada nisu sreli Indijanca, očekivali su da će sresti neurednu, nesofisticiranu osobu, ali ono što su videli bilo je nešto sasvim drugo. Pokahontas je uspela da iznenadi i impresionira Engleze svojim postupcima. Bila je smirena, dobro obučena i pravilno je govorila jezik. Englezi su je prihvatili i ona je postala diplomata između dve veoma različite kulture.
Pokahontas se ponovo udala, ovog puta za Engleza po imenu Džon Rolf, dok je njen sin postao Tomas Rolf. Džon je javno proglasio Tomasa svojim detetom, ali istina je bila da je otac dečaka bio nepoznat.
Pouhatanska tradicija zahteva da otac mlade da je, ali nažalost Pokahontas to nije mogla da dobije za svoj drugi brak. Međutim, ubrzo nakon toga, njen otac joj je poslao bisernu ogrlicu kao venčani poklon.
Pokahontasin uvod u englesko društvo bio je iznenađujući i veoma uspešan. Prilikom njene prve posete kraljevskom dvoru, tretirana je kao princeza, s obzirom na to da je bila ćerka poglavice.
Sa karamel kožom, tamnom kosom i prisustvom koje je zadivljivalo, lepa mlada žena je ostavila sve impresioniranim. Ljudi su želeli da saznaju sve više i više o Indijancima, a kolonija Džejmstaun je postala popularna.
Prepričavanje i priče istraživača Džona Smita o Pokahontas učinile su da se javnost još više zaljubi u nju. Njegovi izveštaji su ih naveli da poveruju da je Pokahontas bila rođeni diplomata i da je bila ključna u miru postignutom sa Indijancima.
Pokahontas je učinila ono što su Englezi želeli. Zahvaljujući njoj, postojao je mir između dve kulture, a ona je postala simbol tog mira. Prošlo je pet godina otkako su doseljenici prvi put odveli Pokahontas, a sada dvadesetjednogodišnjakinja je jedva čekala da ponovo poseti svoju porodicu. Pokahontas je molila muža da joj dozvoli da vidi porodicu i voljene, i uskoro je bila spremna da otplovi nazad kući u Virdžiniju.
Brod koji je trebalo da vrati Pokahontas kući pripadao je kapetanu Semjuelu Argalu, istom čoveku koji ju je držao pod ključem. Ali nažalost, putovanje se nije završilo onako kako je Pokahontas verovatno zamišljala, i doživela je tragičan kraj na brodu.
Jedne noći, dok je večerala sa kapetanom i svojim mužem, Pokahontas je imala nekih problema tokom obroka. Ubrzo nakon toga, mlada 21-godišnjakinja je izdahnula. Okolnosti njene smrti ostale su misterija.
Prema Rolfu i kapetanu, Pokahontas je preminula od tuberoze. Međutim, bilo je prilično sumnjivo kako je 21-godišnjakinja iznenada preminula, jer je potrebno vreme da tuberoza preuzme nečije telo.
Prema rečima njene sestre i drugih ljudi kod kuće, bila je potpuno dobro kada je krenula na putovanje pre nekoliko sati. Spekulisalo se da su je Rolf i kapetan otrovali. Njena slava joj je dala štit koji drugi Indijanci u Engleskoj nisu imali.
Nakon njene smrti, ljudi na brodu su doneli Pokahontasino telo u Englesku umesto da je vrate kući i tamo je sahrane. Navodno su to želeli da održe iluziju da je ona dobra engleska građanka i uzorna osoba.
Međutim, njena porodica je bila slomljenog srca što nije mogla da se oprosti od mlade devojke. Nažalost, Pokahontasin otac je preminuo od slomljenog srca. Pleme je više puta tražilo njeno telo, ali je uvek bilo odbijeno i ignorisano.
Pokahontasin grob nalazi se u Grejvsendu, Kent, u Engleskoj, i značajna je turistička atrakcija. Donosi mnogo novca jer su turisti hrlili da vide mesto. Postoji čak i statua koja je čini lako uočljivom za turiste.
Hajka oko njenog viđenja samo se povećala kada je izašao Diznijev film i posetioci grobnice su se udesetostručili.
Vekovima se verovalo da je istina o Pokahontas ono što su Englezi ispričali. To je samo potvrđivala dostupna literatura koja je romantizovala sve u vezi sa njenom pričom. Međutim, pleme Pouhatan je osiguralo da prava priča ne izumre. 400 godina, njena priča se prenosila s generacije na generaciju u plemenu. Na kraju je zapisana u pisani tekst da bi ljudi znali.
Kada je Pokahontas preminula, jedini preostali roditelj njenog sina postao je Džon Rolf. Ali istina je bila da je pravo poreklo uvek bilo veliko pitanje, pa je Džon Rolf odlučio da napusti sina.
Kada je Tomas imao samo pet godina, Džon Rolf ga je predao svom bratu Henriju Rolfu. Džonu je bilo stalo samo do zarade novca i zato je nastavio svoje putovanje do Virdžinije.
Džonov prezir prema svom navodno usvojenom sinu bio je takav da ga je ne samo ignorisao i predao, već je odbio i da plaća bilo kakvu izdržavanje. Ali Džon je bio u nevolji…
Da bi prikrio sve svoje zločine na brodu, morao je da potpiše sva dokumenta u kojima je navodio da je Tomasov biološki otac. Čak ga je i njegov brat Henri, koji se sada brinuo o Tomasu, tužio na sudu i zahtevao da njegov nećak dobije izdržavanje koje mu Džon duguje.
Čitav život Tomasa Rolfa bio je obavijen slavom, ali nažalost nikada nije bila njegova. Njegovo prisustvo je zasenila priča o njegovoj majci koja ga je učinila poznatim imenom.
Ali slava mu nije pružila nikakvu slobodu. Englezi, prestravljeni Džonovim preseljenjem u Ameriku i uništavanjem pažljivo konstruisane naracije, osigurali su da nikada tamo ne kroči. Nikada mu nije bilo dozvoljeno da poseti ono što je bio njegov pravi dom.
Iako je Džon oklevao da podeli svoje bogatstvo sa sinom, nije imao izbora jer je Tomas bio njegov jedini naslednik u svakom pogledu. Tako je, nakon njegove smrti, Tomas nasledio sve što je Džon posedovao, uključujući i nešto zemlje u Virdžiniji, mestu naseljavanja naroda Pouhatan.
Pokahontasino drugo dete, Tomasova polusestra, odgajana je u plemenu i takođe je dobila nešto zemlje u testamentu. Međutim, nažalost po braću i sestre, njih dvoje se nikada nisu sreli.
Čitav Tomasov život bio je u senci imena i slave njegovih roditelja, što je slučaj i danas. Na Tomasovom nadgrobnom spomeniku piše „Sin Pokahontas“ i ništa više. Nema njegovog opisa kao osobe.
Neki od Pokahontasinih potomaka su postali poznati ljudi. Na primer, jedan od njih, po imenu Vejn Njutn, bio je zabavljač u Las Vegasu.
Pokahontasino nasleđe i ime žive, ne samo među njenim plemenom već širom sveta. Njena lepota i hrabrost su legendarne, inspirišući mnoge u njenom plemenu. Čak i danas, ona se sa radošću pamti, a njena priča je inspirisala brojne filmove, knjige i pesme. Polako, ljudi se udaljavaju od fikcionalizovane verzije i upoznaju se sa pravom i istinitom pričom koja stoji iza heroine Pokahontas.
