U svetu gde uspeh često merimo materijalnim bogatstvom i raskošnim prizorima, postoji lepa ali nevidljiva vrednost koju retko priznajemo – snaga da se, uprkos svemu, pruži sreća onima koje volimo
Na popularnom forumu Reddit, jedna majka iz Bugarske izazvala je lavinu emocija iskrenom ispovešću u kojoj otvoreno piše o tome kako svake godine s ponosom vodi svoju decu na more, iako spada u red takozvanih „paradajz turista“. Bez luksuza, bez “all-inclusive” hotela, ali s torbom punom domaće hrane, osmeha i ljubavi, ova žena kaže da se ne stidi što štedi i odriče se kako bi mališanima pružila letnje uspomene.
„Možda nemam mnogo, ali ono što imam, delim s njima — i to mi je najveće bogatstvo“, napisala je.
Zovem se Danica, imam 41 godinu i živim u malom mestu u unutrašnjosti Bugarske. Majka sam dvoje dece i supruga čoveka koji radi sezonske poslove, dok sam ja zaposlena kao higijeničarka u lokalnoj školi. Naša primanja nisu velika, ali naše ambicije da stvorimo tople porodične uspomene – jesu.
Još u januaru počnem polako da izdvajam deo od svakog prihoda. Ne kupujem sebi nove haljine, smanjim na sitnim zadovoljstvima, umesto izlazaka kuvamo kod kuće, svaka stavka u budžetu se pažljivo meri. Stvari koje više ne nosimo, osvežimo peglom i strpljenjem, a ono što ne možemo da priuštimo – zamenimo dovitljivošću.
Kada konačno dođe jul, spakujemo kofere, ali i ono što imamo kod kuće – domaći paradajz, sir, hleb, poneku teglu zimnice. Letovanje nije vreme kada se rasipamo, već kada štednjom stignemo do dragocenih trenutaka. Ne sedimo u restoranima, ne iznajmljujemo ležaljke – ali zato imamo peškir u pesku, miris mora, smeh naše dece i zalaske sunca koji ne koštaju ništa.
Mnogo puta sam pročitala uvrede na račun tzv. paradajz-turista. Ljudi koji nas gledaju s podsmehom često ne razumeju da postoji posebna vrsta dostojanstva u tome kada porodici pružite najlepše trenutke, čak i kad sredstva nisu velika.
Meni je važnije da moja deca znaju šta je more, da pamte ukus sladoleda na obali, da nose sećanja na detinjstvo ispunjeno nežnošću, a ne frustracijom zbog onoga što nismo imali.
Možda ne putujemo u luksuzne hotele, ali naš kofer je pun ljubavi. I ako se zovem paradajz-turistkinja – neka. Radije ću biti ta žena sa osmehom i torbom punom domaćih ukusa, nego ona koja nikada ne doživi da joj dete propliva, zaroni, napravi prvu kulu od peska…
– Danica, 41, iz Plovdiva
Stil/Redit
